U ,,San Pjetru’’ Josifa Brodskog, Radmila Lazić

U ,,San Pjetru’’ Josifa Brodskog


Sedim u ,,San Pjetru’’ Josifa Brodskog.
Već danima čekam
Da se dignu magličasta isparenja.
Da se raziđu kao koprena sa očiju.
Da mogu da kažem: Ko odneto rukom!
I produžim dalje.
Al’ kud god pogledam
I šta god dotaknem: hladno i vlažno.
Dani se razvlače kao testo.
Ne znam kud da se denem. A i nemam kud.
Duh mi se kao mačka mota oko nogu.
I on bi topliju sobu. Krilo.

Sve se ovde sleglo. Čitav život
Sazdan od zabrana, nedaća i nemoći.
Svoje rođeno lice prepoznajem
Tek u proplamsaju sveće
Što se ogleda u prozoru.
I ono je nekako iskrivljeno. Tuđe.
Starije nego što je upamćeno.
Ako ga dotaknem, napipaću bore
Ogrubelu kožu, čekinje retke i sede.
Učiniću to krišom
Dok su drugi zabavljeni kartama i pićem,
Diskusijom: šta bi valjalo činiti...
Il’ preći odmah na ,,belo’’.

Pridružujem im se tek pošto shvatim
Da i nije bilo nekog izbora,
U ovoj zabiti u kojoj sam se iznenada obreo
I sam sa sobom neočekivano sreo.
Kada shvatim da nas dvojica i nismo neko društvo;
Razmenjujemo neprijatne poglede, slabo progovaramo,
Samo nam se miču usne kao u ,,nemom’’.
Oćutkujemo i prećutkujemo istine
Do kojih smo nekada držali:
Da se vredi za njih založiti, žrtvovati...
A ispalo je: tja! Bolje je i ne osvrtati se.

Jer, i ako se osvrneš, šta ćeš spaziti
Za čim će ti srce zakucati. Zaigrati.
Čak i lik one žene, u koju si znao da piljiš
Satima, dok ona govori, govori...
A ti je kao slušaš
A moliš boga da te ništa ne pita.
Jer, ne bi znao: ni ko, ni šta, ni čemu...
Sad te i ona čini ravnodušnim.
I nema tog bola, čini ti se,
Koji bi ti bar tabane pokrenuo.
Ni sećanja na lepotu. Ničeg.
Sve se slilo i curi niz staklo premazano maglom.
I ti sve manje vidiš i razaznaješ
Jesu li to tvoje suze ili je došao Potop.
Ali ni to te mnogo ne uzbuđuje.
Jer, srce ti je ionako kao kuvana cvekla raspolućeno.
Pa gde bi. I kome?

Radmila Lazić